| |
Retrospekiva 30. Skopje Jazz Festivala -
Vivisekcija normalnog i paranormalnog
Skopje jazz festival je spustio svoju zavesu. Sa tim činom zaboravljam da ona limena garaža od Univerzalne sale uopšte postoji. Ali ako saberete ko je sve svirao tamo na festivalu, može se reći da je i ta Univerzalna sala paranormalna pojava sama za sebe. A i njeno ime vam sve govori. Nas ipak zanima samo muzika. Počnimo sa normalnim.
Najpre se moram izviniti zbog propuštanja nastupa Vijay Iyer trija i velikana Muhal Richard Abrams/Roscoe Mitchell/George Lewis pod imenom The Trio, iz objektivnih ali i sebičnih razloga. Posle tri nezaboravne večeri zaredom sa Šorterom, Lojdom i Molvajerom, morao sam psihički da se pripremim za preživljavanje nastupa Pat Metheny-ja. Neću se uopšte izvinjavati zbog nekomentarisanja nastupa Ilhan Ersahin’s Istanbul Sessions, jer mislim da im mesto nije bilo ovde i baš ove godine pored tako lucidno smišljenog programa. Ruku na srce, organizatori su u zadnji čas morali da ih ubace isto veče sa Molvaer-om zbog otkazivanja nastupa Graham Haynes-a i Hardedge-a. Turci su bili prvobitno predviđeni za ponoćni program koji je ove godine bio poprilično žestok: Fire!, ZU, The EX i Trio Corrente. Hvala vam dragi Ilhan Ersahin’s Istanbul Sessions ali drugom prilikom. Sav ponoćni program sam takođe propustio zbog reumatskih posledica univerzalne limene garaže.
17.10.2011
Sethstat i Vasil Hadžimanov Trio su otvorili festival u pred-festivalskom delu programa. Makedonski sekstet je najdugovečnija džez formacija u Makedoniji koja postoji od 1993. godine. Zadnji album Korab su izdali neposredno pre početka SJF, i upravo taj album je bio i prezentovan publici. Sigurni i dobro uvežbani u svom nastupu ponudili su dovoljnu količinu jazz vibracija.
Vasil Hadžimanov je predstavio svoj trio, i njihov zajednički projekat nazvan El Raval. Za razliku od njegovog standardnog benda, trio je ponudio veliku dozu sentimentalnosti u muziciranju. Standardna priča kad se radi o klasičnom jazz triju sa liderom pijanistom. Odličnoj trojci na kraju se priključio i gitarista Toni Kitanovski koji je ujedno i producent njihovog albuma.
18.10.2011
Drugo veče pred-festivalskog programa je bilo predviđeno za 12 Points. 12 Points je odlično smišljen koncertni projekat za promociju novih snaga evropskog jazz-a. Prva se predstavila, svojim solo nastupom, Mari Kvien Brunvoll. Mlada norvežanka prilično hrabro je pristupila improvizaciji. Koristeći svoj glas, uz pomoć semplera i raznih drugih čudnih perkusijskih instrumenata, veoma originalno je komunicirala sa publikom, koja je uživala u njenom nastupu.
Kaja Draksler i njen Acropolis Quintet su zanimljiva kombinacija stare i nove Evrope. Slovenija, Rumunija, Turska i Italija na jednom mestu. Sasvim solidni vodja za klavirom i veoma zanimljiva vokalistica Sanem Kalfa, dobro su plivali kroz kombinaciju jazz-a i etno zvuka.
Trio Metal-O-Phone u sastavu bas, bubanj i vibrafon (priključen na raznim elektronskim spravama), takodje su imali originalan pristup muzici. Vodja grupe i vibrafonista Benjamin Flament, veoma odlučno je pristupio promeni u poimanju vibrafona. Maksimalno su koristili mogućnost svojih instrumenata za proizvodnju dinamične i glasne muzike.
12 Points ne samo što koncertno promoviše mlade evropske muzičare, već je i projekat koji puno obećava i šalje poruku o oslobađanju muzike od stereotipa i raznoraznih klasifikacija.
20.10.2011
ALESSANDRO PENEZZI & ALEXANDRE RIBEIRO
Alessandro Penezzi – guitar
Alexandre Ribeiro – clarinet
Brazilski muzičari su standardno rado viđeni gosti na festivalu. Dragi, simpatični i puni pozitivne energije. Uz njih se uvek oseti mir u duši i pozitivni fluid. Temperament kakav se može poželeti. Bez skromnosti ću reći da na to sigurno utiče naša hrana, vino, ljudi s kojim se druže tokom boravka i naravno sama publika. Alessandro Penezzi i Alexandre Ribeiro su mladi muzičari, visoko cenjeni u matičnoj zemlji, koji sve česće na turnejama nastupaju po celom svetu . U svakom slučaju bili smo spremni za još jednu porciju muzike iz zemlje bosa-nove i sambe. I otkrili smo Choro (čita se Šoro). Šoro muzika je nastala krajem 19-og veka, fuzijom klasične muzike preneta od evropskih doseljenika i brazilskih domorodaca. Šoro muzika je inspirisala i velikog Villa Lobos-a na svom Bachianas Brasileiras-u. Gitarista Penezzi je pravi virtuoz na gitari. Klasiku, flamenko i jazz ima u malom prstu. Velemajstor. E kad se tu pridoda i klarinetista Ribeiro imate predivnu muziku koja vas može samo oraspoložiti. Vibracije kojim zrače ova dva muzičara, njihova ljubav prema muzici i njihov plemeniti odnos ka publici može vas učiniti samo ljubomornim što niste Brazilci. Na sreću upravo oni jesu i sa zadovoljstvom ih očekujemo sledeći put na istom mestu.
WAYNE SHORTER QUARTET
Wayne Shorter – saxopnones
John Patitucci – bass
Danilo Perez – piano
Brian Blade – drums
Došao je i taj istorijski trenutak za Skoplje. Posle Hancock-a i Carter-a stigao je i Wayne Shorter sa svojim kvartetom. Treći od velikog kvinteta Miles Davis-a šezdesetih godina. Zašto istorijski?
Koncert Wayne Shorter Quartet-a je bio prava pometnja malih sivih ćelija u mozgu. Paranormalna terapija za sve izgubljene duše koje će večno proklinjati a u isto vreme i slaviti septembar 1991. kada je Miles Davis Veliki otišao u večna lovišta. Zašto slaviti? Jer Miles je još uvek prisutan.
 |
Miles lično odozgo je komunicirao sa Shorter-om, jednim od preostalih živih svetaca jazz muzike. Tri apostola koji su ga pratili, John Patitucci, Brian Blade i Danilo Perez, savršeno su znali kuda je Shorter hteo da nas uputi. I duboko nas natera na razmišljanje dokle se sve može ići. Shorter iako ima 78 godina ni u nijednom trenutku nije seo na stolicu. Stolice nije ni bilo. Podupirao se samo na klaviru. Devedesetominutni astralni let vasionom je izdržao u jednom dahu a pauze izmedju tema kao i da nisu postojale. |
Teme koje je svirao bilo bi glupo navoditi jer je tu bilo svega i svačega prevrnuto i naopačke. Ali nikako medley kakvog znamo u klasičnom smislu. Ne ne. Nije bilo ni uvoda ni kraja. Samo savršene celine. Zašto ovo pominjem. Čak 3 puta usred "stravične invazije" na vasionska prostranstva, Shorter je magično ubacio odlomke iz RJ, Eighty One i Pinocchio. U trenucima kada je ritam trojka iz pozadine pičila nešto savim drugo. Te maestralne teme koje su sa velikim poštovanjem dozivale Miles-a, a u isto vreme slale poruku nama. Isti zvuk saksofona kao na originalnom izdanju. Prava modalna meditacija! Frekvencija za odabrane. Sve sam očekivao od koncerta ali ovo najmanje. Kako mi je samo bilo drago što su me u istom trenu "razbijali i sastavljali na komade". Duboko kompleksna muzika? Teška za slušanje? Zahteva koncentraciju? Naravno. Ako je samo slušate. Ali ako je osetite i dozvolite joj da prodre u srce i dušu to je jedini artefakt, neiskvaren i unikatan. Transporter za put u večnost. Pravi spiritus movens. Iako funkcionišu zajedno već 10 godina, mislio sam da je malo preterano imenovati ovaj kvartet kao - najbolja jazz formacija svih vremena. Taj epitet su dobili sa puno strana. Ja ću reći da je treći najbolji jazz bend svih vremena. Posle Miles-ovog kvinteta i Coltrane-ovog kvarteta. Podvojena ličnost koja čuči u Blade-u, je zaprepašćujuća. Kao da ga grom iznenada pogodi, i to baš kad treba, a vi ne možete ni u snu pogoditi taj trenutak. Razbio je čak i bubanj i to na prvoj numeri!!! To se u istoriji SJF-a nikada nije dogodilo. Nisam ni mogao da zamislim da je Perez takav mudrac, kad treba doprineti celini. A Patitucci je produžena ruka Salvadora Dalija. Pomerio je pravila razumevanja logike. Pravi genije. Sva trojica su se savršeno dobro razumeli na sceni. Duboko povezani sa vođom. Patitucci kiša, Blade munja i grom, Perez oblak a Shorter nebo. Beskonačnost i više od toga. Bilo je i trenutaka kad su se sva četvorica totalno razilazili i melodički i ritmički. Zamislite kad bi prekinuli fazu ili nulu, a struja još uvek prolazi! Strelica na ampermetru ukočena jer nema šta da je disbalansira. Neverovatno ili nemoguće, ipak se upravo to dogodilo. U mom gradu, na mom jazz festivalu i pred mojim očima. Ovaj koncert sam lično doživeo i kao početak njegove labudove pesme. Moja duša je to osetila. Nadajmo se da ću biti opovrgnut i da će nas veliki mag ponovo iznenaditi.
21.10.2011
MIROSLAV VITOUS QUINTET – Remembering Weather Report (featuring FRANCO AMBROSETTI)
Miroslav Vitous – bass
Franco Ambrosetti – trumpet
Robert Bonisolo – saxophone
Aydin Esen – keyboards
Roberto Gatto – drums
Miroslav Vitous je najpoznatiji kao član grupe Weather Report sa njihovog početka ranih 70-ih. Pre toga je sarađivao i sa Miles Davis-om dok je veliki trubač bio u potrazi za mladim muzičarima koji su trebali da ponesu teret u stvaranju futurističke muzike. Poslednji njegov projekat je “Remebering Weather Report” iz 2009. Bez obrada tema, već njegov autorski album. A za par meseci izlazi i nastavk tog projekta sa obradama nekih od tema legendarne fusion grupe. U Skoplju se predstavio spajajući ova dva albuma u jedan koncert. Nisam neki fan ili poštovalac njegove muzike, ali bio sam veoma znatiželjan da čujem njegovu viziju Wether Report. Tačnije rečeno njegov ego, sa kritikama da je Zawinul preterao sa fanki komercijalnim albumima da bi se dopao publici. Zanimljivo je to što je ovaj album snimljen u kompletno akustičnoj postavi, a na koncertu su bile ubačene i klavijature kao zamena za jedan duvački instrument sa albuma.
Nema sumnje da je Miroslav Vitous pravi virtuoz, naročito kad svira takozvani Arco bas. Trebalo je čuti varijacije u temama, ili bolje rečeno nukleuse kojima je Vitous zamišljao ono što je Weather Report trebao predstavljati po njemu. I bilo je zanimljivo. Nisam prepoznao ni jednu numeru sa prvih albuma velike grupe, iako je sam Vitous najavio medley poznatih tema. Jedina reminiscencija na slavnu grupu je bio klavijaturista Aydin Esen. Upravo on mi je bio prava misterija. Zašto je tako neodoljivo podsećao na Zawinul-a ako je Vitous upravo od njega hteo da pobegne? Zbog komercijalnosti? Dobro pitanje. Ako je odgovor da, onda pada u vodu sve što je negirao. Sve u svemu meni lično se upravo to prisustvo Zawinul-a i dopalo. Turčin Esen je koristio puno tonova i boja koji se odavno smatraju prevazidjenim. Ne verujem da je to radio na svoju ruku. Vitous je to mudro odigrao zbog živih izvedbi. Samo pretpostavljam. Roberto Gatto na bubnjevima je izvanredno sarađivao sa Miroslavom. Oduševio me je! Mladi saksofonista Bonisolo je takodje imao svoje trenutke u solažama. A pored samog Vitous-a najbolji, po meni, bio je Franco Ambrosetti. Izvanredno je ubacivao svoja sola u trenucima kada je postajalo pomalo dosadno. Sem najavljenog medlija, zatim teme „Seventh Arrow” sa prvog albuma Weather Report (retko ko bi uspeo to da prepozna da Vitous nije najavio), odsvirali su i „Autumn leaves”, „Stella by starlight” i još par standarda, prepoznatljivi po predivnoj bas liniji a ne po duvačima. Kad se sve sabere imali smo priliku da uživamo u veoma zanimljivom koncertu, sa puno originalnih elemenata. Predigra za sledeću paranormalu.
CHARLES LLOYD NEW QUARTET
Charles Lloyd – saxophones, flute
Jason Moran - piano
Reuben Rogers – bass
Eric Harland – drums
Zbog izvanrednog albuma Mirror iz 2010. gajio sam velika očekivanja od ovog nastupa. Charles Lloyd, nesuđeni naslednik Koltrejna, dobar poznavalac meditativnih tehnika, legenda jazz muzike, zvezdana prašina u diskografiji ECM-a, okupio je oko sebe tri izvanredna muzičara, buduće jazz legende. Ubedjen sam u to. Moran, Rogers i Harland dišu kao jedan. Nepisano pravilo kad se radi o kvartetima gde je iskusni i spiritualni vođa puno stariji od ostale trojice. Charles Lloyd je vodio i legendarni kvartet krajem šezdesetih: Keith Jarrett, Cecil McBee, Jack de Johnette kad su spomenuti bili još anonimni. Znaju matorci odabrati pokretačku silu koja ne zauzima, već nadopunjava njihov prostor. Reuben Rogers je već nastupao u Skoplju sa Brian Blade-om kao deo Joshua Redman trija 2008. Eric Harland važi za najsvestranijeg bubnjara nove generacije a njegovo poznanstvo sa Moran-om datira još iz srednjoškolskih dana. Uključujući i dva bisa, čarobno meditativni kvartet je svirao preko dva sata.
Lloyd je sve vreme bio kao u transu. U pauzama dok je "omladina" radila svoj posao, zamahivao je ramenom, ispuštao zvuke, šetao se po bini, lupao nogom, čak i često uzvikivao na Morana kao znak odobravanja. Peh sa bubnjem se ponovio još jednom. Harland ga je razbio još brže od Blade-a. Opet je neko odozgo slao poruku. Da se još jednom dobro pripremimo za ono što sledi.
 |
Za razliku od Shorter-ovog kvarteta, muzika koji je ovaj kvartet svirao je definitivno bila „lakša” za prihvatanje. Ali ne i mekana i nesadržajna. To nikako.Kako je samo solirao Lloyd sa svoje 73 godine, to je bilo samo za primer. Naravno da je i u daleko boljoj fizičkoj formi od Shorter-a. A nivo adrenalina je bio isti, samo na drugi način. Neki će reći da je Lloyd bolji ili veći kompozitor od Shorter-a. S tim se ne mogu nikako složiti. Drugi je pristup muzici. Mir se oseca u muzici Lojda. On je veći pobornik lakšeg nego ludačkog tempa. Napada na sva čula, a uopšte ih ne uznemirava. |
Tu se krije njegova veličina i tajna, a i jedan deo stihova koje je odrecitovao na bisu, sedevši do Morana kao piano duet, sve govori – “.....Water flows continually into the ocean, but the ocean is never disturbed. Desire flows into the mind of the seer, but he is never disturbed....”. Meditacija kojom se posvetio tokom sedamdesetih, pa čak i povukao sa muzičke scene, i te kako je doprinela njegovoj jedinstvenosti. Trio koji ga prati njegov je savršen oslonac i u njih ima beskonačno poverenje. Sva četvorica su duboko povezana u svom muziciranju. I niko nema glavnu ulogu. Ravnopravnost grupe je njihova esencija i snaga. A inspiraciju definitivno crpe iz medjuplanetarnih svetova i kosmičke energije. Zato je Charles Lloyd New Quartet veoma cenjen i inspirativan. I zato je bilo važno da ga vidimo u Skoplju. Da proputujemo i mi nepoznatim prostranstvima. Makar na dva sata koja će ostati zauvek u sećanju.
22.10.2011
NILS PETTER MOLVAER
Nils Petter Molvaer – trumpet
Stian Westerhus – guitar
Erland Dahlen – drums
Tord Knutsen – light/video
Johnny Skalleberg – sound
O fantastičnom spiritualno-audio-vizuelnom iskustvu koncerta koji je priredio Nils Petter Molvaer obavezno pročitajte osvrt Nenada Georgievskog – Budućnost je sada.
Nemam ništa da dodam ili oduzemem. Uživajte i vi u ovom autorskom doživljaju.
24.10.2011
PAT METHENY TRIO
Pat Metheny za širu populaciju. Sveti Petar za mene. Kad mu se u životu dogode Jaco Pastorius, Ornette Coleman, Paralel Realities i Pat Metheny Group, nema sumnje da je upravo on taj odabrani. Od boga lično. Od svemogućeg koji nam strpljivo i pažljivim odabirom šalje ponekog s vremena na vreme. Da razumemo i shvatimo. Malo nas je koji razumemo, ali svemogući je skroman pa mu je i to dovoljno. Puno je bilo razočarahin što nas nije udostojio posetom sa svojom grupom. Ali to je bilo pre koncerta. Posle koncerta isti ti su malo zbunjeni promašili put do kuće. Krenimo redom. Oliver Belopeta već niz godina pregovara sa Metinijem o njegovom dolasku u Skoplje. Trebalo je da se to dogodi upravo za ovaj jubilej. Zašto baš sada, eto tako. Jer slučajnosti nema. Sa neskrivenim zadovoljstvom Oliver ga je i najavio te večeri. Izlazi upravo on. Sa svojim karakterističnim imidžom. Patike, džins, košulja i naravno frizura. Skalp koji bi svaki poglavica na Divljem zapadu rado nosio kao ultimativni trofej nepobedivosti. Započeo je koncert u duetu sa Larijem Grenadirom. Basista Brad Mehldau trija. Upravo Mehldau-ovom temom „Unrequited” počinje i koncert. Metinijev Ibanez se stopio u njegovim rukama. Postali su jedno u prvoj sekundi. Kao kod filma "Terminator 2". To je bio upravo taj proces. Kako ga je samo Grenadier pratio. A već sledeća tema koju je Metheny svirao na prvom albumu sa Pastoriusom „Bright size life”. Nikad nisam čuo ovu temu izvedenu u duetu. Možda je to za Metinija bilo samo zagrejavanje, ali daleko od toga da je utisak bio takav. O bože, kakva poezija, kakav spoj oba instrumenata. Larry Grenadier je pre 2 godine gostovao sa Mehldau-om u Skoplju i ostavio me bez reči. Sada po drugi put mi je začepio usta. Kako je samo dopunjavao Metinija, nenametljivo i savršeno precizno. Ali Metheny je taj koji ima ovu temu u prstima vec 35 godina. Prsti rade kao ludi, strune slušaju, da pomisliš kad bi ih i samo gledao da bi one same svirale. Znam da mu je i izazov bio veliki jer gostuje po prvi put, u našoj limenoj garaži koja se pretvorila u akustično čudo te večeri. Na trećoj temi je prišao i Bill Stewart i stvari su krenuli vulkanskim tempom. Grotlo vulkana je bujalo na „Change of heart”, ”Go get it”, “James”, “Lone Jack”, “Always and forever”. Kakav početak retrospektive minulog rada sa triom snova. Ali Pat je jedini koji upravlja dinamikom performansa. „Always and forever” je bila odsvirana sa takvom strašću, a izvedba trija maestralna. Bill Stewart je prokleto senzibilan bubnjar. Transformacije iz liričnog senzibiliteta u paklenu dinamiku su takođe zapanjujući.
Pat se konačno obratio publici, nabrojao stvari koje su prošle, zahvalio i rekao da nas čekaju iznenađenja jer smo mnogo propustili zajedno. Znao sam da će koncert biti izvanredan ali iščekivanje o prelomnoj tačci me je posebno uzbuđivalo. Onaj fitilj koji vodi do eksplozije vulkana. Ni manje ni više desio se sa „Question and answer”! Sa “Question and answer” ljudi moji, naročito onaj drugi deo kad je Pat zgrabio njegov prepoznatljivi Roland gitarski sintisajzer. Vulkan je eruptirao i izazvao zvučni cunami koji nosi sve ispred sebe. Gitara je činila sve moguće i nemoguće, a kraja nema. Preklapaju se zvuci jedan preko drugog, ređaju se slojevi i slojevi muzike, koje na kraju samo Pat može razdvojiti i vratiti zvučni okean u prvobitno stanje. Višestruki orgazam u zvučnoj formi. Sledeća je bila “Find me in your dreams” predivna balada puna emocija u solo akustičnoj verziji i “Into the dream” izvedena na njegovoj Picasso gitari. Magična gitara sa 42 žice u kojoj je inkorporirana i mini harfa. Instrument koji samo u njegovim rukama ima pravi smisao. Kad se sve smirilo doživeli smo još jedno veliko iznenađenje. Momak zadužen za tehniku je otkrio platna sa dela opreme na bini koja su nas od samog početka intrigirala šta to kriju. Ukazao se Orchestrion, ili tačnije deo njega. Svemoguća mašina profesora Metinija. Flaše, vibrafon, harmonika, razne činele i perkusije. Njima je upravljao Pat lično. Gitarom je davao melodiju i ritam, a mehanika pozadi ponavljala komande. Nožnom pedalom je dirigovao koji instrument kada treba da svira, jedan po jedan. Na kraju sve proradi zajedno uključujući i trio i to punom parom. Savršeni zvuk, kontrola nad situacijom, interakcija triju muzičara i moć mehaničkog orkestra su me načisto izbezumili. Pat Metheny je bio pravi monarh, ali nikako tiranin i despot. Njegove grimase čistog zadovoljstva su tako iskrene i nadahnujuće da nema muzičara na planeti ili publike koja to može opovrgnuti. Još tri bisa su sledila na zahtev poludele publike. Jedan sa triom i dva solo. Odsvirao je i klasik bitlsa “And I love her” sa njegovog poslednjeg albuma What's It All About koji je objavio ove godine. Zakon, ustav i novi svetski poredak. Eto to je Pat Metheny. A svemogući ga je uputio ka Beogradu. Da pomeri Ušće.
Karmakasha je web portal koji se izuzetno dobro odužio SJF-u. Tamo su postavili mikrosajt u vezi 30-tog jubilarnog SJF na kome možete pročitati puno zanimljivih stvari od početka stvaranja jazz festivala u Skoplju do danas, par ekskluzivnih intervjua, komentara, predivnih audio, video i foto galerija. Pravi obožavaoci jazz-a ga ne smeju propustiti. Veliko hvala i sa moje strane za ovaj projekat, a ujedno zahvaljujem uredniku na ljubazno ustupljenim fotografijama Kireta Galevskog.
Veliko hvala Oliveru Belopeti, Kostadinu Surbanovskom i čitavom timu SJF koji su omogućili da vidimo najbolje izdanje festivala od početka postojanja istog. Po sadržaju programa neće zvučati neskromno reći da je bio i jedan od najkvalitetnijih u svetu ove godine. Izdata je i luksuzna monografija u tvrdom povezu na preko 400 strana. Nešto što je svetski raritet. Pure jazz essence. SJF bi trebao dobiti državnu zahvalnost o posebnom tretmanu lica sa specijalnim potrebama. Taj tretman lično dobijam unazad 23 godine.
Najlepše hvala svim izvođačima na festivalu, koji su nas maksimalno ispoštovali kao publiku, imajući u vidu veliki jubilej. I na bini a bogami i iza nje. Moja malenkost je živi svedok te pozitivne energije. Usisao sam je do zla boga.
tekst - zoran ingilizov
fotografije - kire galevski
|
|
